Voljeni cvećar iz Bloka 22

Sve može postati tradicija. I ovaj naš virtuelni život, sad već tradicionalno isfiltriran. Svaka se tradicija može održati. Dovoljno, eto, da nas posluži tehnologija. A vrednosti koje svaka tradicija pronosi? E po njima se poznaju junaci! Ispričaću vam priču o čika Branku, cvećaru.

 

“Slikaj siradžiju, slikaj!” insistirao je kad sam stigla pred cvećaru. Prekoputa “Omladinca” sedeo je seljak iz Valjeva prodavajući sir. Zima i sneg, hladno je, zna čika Branko kako je. Često su mrzle ruke u hladnoj vodi da bi nečije cveće bilo spremno da obraduje. Čak i ovom trenutku kada bi pažnja trebalo da bude na njega usmerena, Branko je skreće na one kojima je uvek pomagao. Dok se seljaci smenjuju, čika Branko je uvek tu, na istom mestu, punih 40 godina. Zna to vrlo dobro novobeogradski Blok 22.

“Upisao sam Višu komercijalnu školu u Peći, ali otac umire dok sam ja u vojsci i više nije bilo mogućnosti za školovanje,” počinje svoju priču čika Branko. Tako ga oslovljavaju svi stanari u bloku. Tamo ga svi znaju, iako živi u predgrađu. “A kada ste došli u Beograd?”, upitah. “Nakon vojske, moj prijatelj Avduš, Albanac iz našeg sela kod Vranja, pomogao je da odem u Švajcarsku i nađem posao,” kaže on. Ali brzo se vratio. Tu, na Železničkoj stanici, u cvećari njegovih rođaka, rađa se ljubav prema cveću i zanatu koji će obojiti ceo njegov život. I još više od toga. Zanat kojim je on bojio živote drugih ljudi.

Šta je cvet do u boju pretočena ljubav, radost, zahvalnost ili kajanje… A Branetove ruke, što u “Omladincu” od njih prave buket, i same su od emocija satkane. Satkane od želje da budu domaćinske ruke kada pređete prag njegove cvećare. Ne pakuje on svoje ime u skupe reklame. On u boje pakuje deliće tradicije…

Kada je 1979. godine doveo u Beograd i majku Olgu, ona je pomogla da se posao tek otvorenog Omladinca razlije u bezbroj nijansi šarene. Olga je neretko poklanjala cveće i već je ona navikla mušterije da će u ovoj cvećari nailaziti na topli dom.  Kod Olge je svraćala i Jovanka Broz. Govorila bi svom vozaču da je odveze najpre do Omladinca, “a onda me vozi gde hoćeš.” Volela je Jovanka neposrednost i toplinu cvećarke iz Vranja. O toj vernosti, uzajamnoj, pisala je u svojoj knjizi o Jovanki njena sestričina. “Piši o majci, obavezno, jer da nje nije bilo…”, govori mi Brane, ponosan na ruke koje su ga naučile da bude zanatlija. I da, što je najvažnije, to i ostane. Čiste duše.

Tradiciji cvećare Omladinac leđa je čuvala i Vesna, Brankova ljubav, podrška i podsticaj. Njegova deca, Ana i Aleksandar, pomažu joj da nastavi da živi i u ovo čudno vreme. A malom Andreju, četvrtoj generaciji, s ponosom će govoriti da se u vreme nekih ratnih godina, kod njegovog deke sakupljala humanitarna pomoć. Da je deka pomagao decu iz kraja, išao često i po njih u školu. Da je pružao sklonište seljacima što u blizini prodaju hranu, naročito kad je hladno. Da je sahranjivao one koji nisu imali decu da to učine. I da je zbog svega toga jasno da nije slučajno to što jeste, cvećar. Baš takvog ga je cveće izabralo da kroz život nosi vrednosti čiji je ono simbol. Jasno je kao dan i ljubav koja se ne može skriti. Samo tradicije što za druge mare, one su za koje bi trebalo mariti.

multikul Srbija, Čika Brane, cvećar, 8

 

 


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s