Čokolada u Ćaletovom džepu

„Kuća je bila gore u brdu, vidiš, tamo“, pokazuje mi rukom, „ a pop bio bekrija. I pisar bekrija, zapili se oboje, pa mi za datum rođenja umesto 20. upisaše 29. novembar. Ja se uvek našalim: Propade država, valjda neću da propadnem i ja.“

Odjekuju boje seoskim putićem u selu Moravci. Nije im izgovor to što je nebo tmurno. Odjekuju jako, koliko i Ćaletove reči. I njegovi koraci što vode do 1926. godine.

 

Devedeset dve su mu godine. “Tek 92!”, kažu njegove nebo-plave oči. Stanisav, Ćale. Živi sâm, ali nije usamljen. Sa njim je, u svakom trenu, beskonačno mnogo uspomena. Seća ih se jasno kao svoje ime što zna. Naočare nosi samo kad čita, čuje čak i šum prošlih dana, a jak mu stisak ruke odaje snažnu volju za životom. Hranu sebi sprema svakodnevno, gleda televizijski program i prati vesti. I radi, vredno radi. Čudi se što, eto, ja želim njega da fotografišem. “Da stavim šajkaču ili šešir?”

multikul Srbija, Čokolada u Ćaletovom džepu, 8multikul Srbija, Čokolada u Ćaletovom džepu, 9multikul Srbija, Čokolada u Ćaletovom džepu, 13

U dvorištu u kom me je dočekao, dve su porodične kuće. Kamena, sa ružom na prozoru, izgrađena je 1924. godine. Njegov otac, Božidar Ž. Simić, bio je predratni trgovac. “Politika” se čitala svakog jutra, a sveža voda dostavljala za njega iz Vrnjačke Banje, u sedam flaša, po jedna za svaki dan u nedelji. Ćale se uvek bavio poljoprivredom. Da bi odškolovao ćerku Vesnu, jednom nedeljno, išao je u Beograd. Na Palilulskoj pijaci prodavao je sir i kajmak. Veče pred polazak držao bi ruke u lavoru s vodom, pa sekao nokte i ruke mazao kremom. U pola tri ujutru, svaki put, na autobus bi ga ispratila njegova Julka. “Znam ja Beograd, kao Ljig što znam. Video sam i kako se nasipao Novi Beograd. I kad se gradio hotel Jugoslavija… Ma, sve ja znam…”

“Kad pođem kod doktora, ja u džep stavim čokoladu. Znaš, da ne kažu: “Star je on, pusti…” Nego dođem, pa tu čokoladu pružim sestri i kažem joj: “Slatkiš za slatkiš!” I da vidiš, sve lepo završim.”

Ćale je sakupio novac za novu prikolicu. I traktor je kupio sâm. Zemlju daje drugima da obrađuju, a i on gaji povrće. „Ne mogu ja da sedim zaludan“, smeje se, „ radim tako po ceo dan.“ Sâm zna koji lek (i kada) bi trebalo da popije.

Ateista je, ali još nikada nije opsovao Boga. Zašto bi? Verujući to već čine.

 

I tu na selu, slušajući vedrog Ćaleta i posmatrajući dobra oko sebe, sakupljala sam tragove do starosti sa čokoladom u džepu. Zapitah se koliko od svog života bacamo na tuđe sreće, danas, kada se nameće takmičenje sa sopstvenom senkom… Na tuđe, koje pogrešno zadajemo sebi.

Pitala sam koji je to njegov savet za sreću i dugo druženje sa starošću. „Biti optimista i činiti dobro“, rekao je bez trenutka oklevanja.

Optimizam. Činiti dobro. Optimizam. Činiti dobro. Nikakva htenja i očekivanja, ništa što novac može da uprlja.

I to potvrdi svako jutro kada pozove ćerku Vesnu.

– Veljo, sine, ja sam super. Kako si ti?

-Dobro sam, Ćale.

– Samo optimizam! I guraj napred.

multikul Srbija, Čokolada u Ćaletovom džepu, 7multikul Srbija, Čokolada u Ćaletovom džepu, 14multikul Srbija, Čokolada u Ćaletovom džepu, 11multikul Srbija, Čokolada u Ćaletovom džepu, 10


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s