Porodica nije zaboravljeni zanat

Trun po trun, nakupi se. Zaprlja se život. Valjalo bi povremeno prosejati. Prljavštinu izdvojiti, pa joj ne dati ni kroz najsitnije rupe da prođe. Da hrana nam ne bude. Do duše da ne stigne. Da preostane samo suština, od koje se ono najukusnije, najmirišljavije spravi u životu. Baš kao od prosejanog brašna.

Zna to gospodin Ivan Debeljak, beogradski zanatlija. Ne samo da zna kako se sita prave, već i kako se život srećno živi sa tom, od viška prosejanom jednostavnošću. U kući na Crvenom Krstu, izgrađenoj 1936. godine, sitarski zanat neguje se skoro čitav vek. Nakon što je te davne 1919. godine kao bivši ratni zarobljenik peške prešao Karpate, Edvard Cvar, deda-stric gospodina Debeljaka, nastanio se u Beogradu.

multikul Srbija, Porodica nije zaboravljeni zanat, 2

Vidim njegovu fotografiju na zidu i beležim ovu priču. „Otkrivam još jednu nijansu našeg belog grada“, rekoh sebi, „kroz tradiciju ove vredne slovenačke porodice“.

multikul Srbija, Porodica nije zaboravljeni zanat, 9

Putevi su ga i ranije dovodili u ove krajeve, najpre u Vojvodinu. Edvard Cvar je govorio četiri jezika, bio je snalažljiv, sposoban trgovac. Ponosno se osmehuje njegov naslednik Ivan dok o njemu govori. Stavio bi, kaže, velike slušalice i pratio bečke koncerte. Njegov foto-aparat još uvek se čuva. Deda Edvard je prvi u kraju imao telefon u kući. I njega vidim na polici. Čitava je kuća Ivana Debeljaka jedan skriveni muzej. Muzej tradicionalnog zanata, muzej porodičnih vrednosti.

multikul Srbija, Porodica nije zaboravljeni zanat, 8

U periodu između dva rata, nastavlja gospodin Debeljak, zanatlije bi upregle konje i tim bi kolima, najčešće jedan majstor i dva obučena mladića, od Slovenije do Vojvodine putovali četrnaest dana. Prolazili bi kroz plodne predele, pa se nije nosilo mnogo hrane. Teglila se odeća, hrana za konje, kao i sirovine za drvenariju, za sita i rešeta koja su tad bila u potražnji. Deda Cvar ih je pravio i prodavao za  kukuruz i žito. A kako je Vojvodina bila ispresecana prugama, puni džakovi su lako bivali poslati u Sloveniju.

Ti mladi Slovenci, od tek petnaestak godina, dolazili su u Beograd da u radionici Edvarda Cvara  izuče zanat. Pola zarade slalo bi se kući, a pola davalo učeniku. Radilo se od pet ujutru do kasno uveče, a nedeljom se išlo u crkvu. Svečano odeveni momci tada bi ćaskali sa devojkama, Slovenkama, što su zbog svog naočitog vaspitanja radile kao sluškinje u beogradskim porodicama.

multikul Srbija, Porodica nije zaboravljeni zanat, 3

Edvard je poznavao Ivanovog oca i želeo da ga upozna sa ćerkom svog brata, Ivanovog dede. Nakon samo jednog razmenjenog pisma, oni su se venčali. I to pismo čuva gospodin Debeljak. Januara 1942. godine rodio se on. Ubrzo je došao i rat. Neki Slovenci su se vratili kući, a neki su otišli na front. Ali radnja je opstala. Deda Edvard je imao svoj vagon, materijal bi stizao iz Slovenije, a gotova se sita prodavala po Srbiji.

multikul Srbija, Porodica nije zaboravljeni zanat, 4

Posle rata Edvard je ostao sâm u radnji. Supruga i on nisu imali dece. Ivana je jako voleo zbog slične naravi i vesele, šarmerske prirode. Odlučio je da ga usvoji, učini svojim naslednikom. Nakon 1968. godine, Danica i Ivan Debeljak zasnivaju svoju porodicu. Vremena su tad, priseća se on, bila ipak drugačija. Manje se ogovaralo, manje se zavidelo. Poštovao se rad i uspeh drugog. A danas porodica životari na margini. Biti porodičan čovek, u današnje vreme, težak je zanat sam po sebi. Pa eto, manje se i sita kupuju, manje se ima vremena za domaći hleb. I za život od prosejanog brašna.

Tolerancija je važna, ali nju je ovo naše doba uhvatilo za vrat, pa teško diše. „Niko nije tek tako pao sa neba, svako ima svoj mukotrpan put“, govori mi.

Beograd zaista voli. Zetovi su Beograđani, divni ljudi, uzajamno poštovanje postoji oduvek. Ivan Debeljak ulog stavlja na jednostavnost. Svoju skladnu porodicu daje kao primer vanvremenskog dobitka. „Nismo puno tražili jedno od drugog, sve smo radili zajedno,“ napominje, „zato smo dom sačuvali.“

I dok pokazuje Zeleni salon u kojem se nekada okupljala slovenačka elita, opazih i stare gramofone koje je kroz život pribavljao. Žurio je na horsku probu. Pred sam odlazak, posetila sam i radionicu. Tu gde stanuju sita, živi i duh starih vremena. Okačene crno-bele fotografije dede Edvarda čuvaju njihove boje. 

A porodica Debeljak čuva harizmu Beograda, onog starog šarmera. Beograda koji vam, kada mu od vašeg trunja vazduha ponestane, glasno poručuje: Sito u ruke!

multikul Srbija, Porodica nije zaboravljeni zanat, 1multikul Srbija, Porodica nije zaboravljeni zanat, 6multikul Srbija, Porodica nije zaboravljeni zanat, 5multikul Srbija, Porodica nije zaboravljeni zanat, 7

 


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s