Deseta Zevsova ćerka

Istresite ih iz džepova, uzmite u ruke i smrskajte do poslednjeg. Očistite od njih fioke, tresnite ih o pod i bez milosti izgazite. Zamahnite smelošću kao buzdovanom, rasterajte ih. Jer strahovi su najveće kukavice. Odmagliće čim osete vašu ushićenost životom. Kao razjareni ulični psi oni se hrane vašim strepnjama. Neka slome zube o prkos koji pred njih bacite.

Milica se svakog jutra pomoli. Dušu molitvom nahrani i pred san.

Vidiš li koliko je hrabra dok te gleda u oči? Odvojio si je od roditelja dok je još bila dete, ali veru u tebe nije izgubila. Njihovu si ljubav od nje otrgao, a ona tebe neizmerno voli. Vidiš li kako ti se raduje i kako te veliča? Vidiš li, živote?

Deseta Zevsova ćerka, multiKUL 3

 

Devetnaest joj je godina. Mila kao i ime koje nosi, govori krupnim plavim očima. Strah se njenog osmeha plaši. „U knjigama je moć,“ govori mi uzbuđeno„ jer je znanje celog sveta u njima.“ Kazuje mi Puškinove stihove. Živi u romanima ruske književnosti. Odrasla je pored četiri starija brata, uz ujaka koji im je posvetio život. Ona je junakinja nenapisane novele omiljenog joj Dostojevskog.  Ona je srećna Karenjina. Pod vozove baca nesreće i tuge.

Pobožna je. Tu smo da budemo srećni, pripoveda, da pomažemo jedni drugima. Sebe uči da pred sitnim brigama ne ustukne.  „Smelog li mladog bića“, pomislih, „ odlučnog da nemire mirom hrani, setu vedrinom. I zato joj oni baš ništa ne mogu.“ U mislima već korača moskovskim ulicama, za ruke drži svoju decu. Priželjkuje zvanje akademika. Ali, samo neka je dobrih ljudi oko nje, dovoljno je da bude srećna.

Deseta Zevsova ćerka, multiKUL 4

Moglo je biti drugačije. Mogla je utamničiti svoje zvezde, a osloboditi sene da po njenom nebu tumaraju. Jer majci desetogodišnje Milice srce je iznenada prestalo da kuca. Dva dana kasnije, na njenoj sahrani, i ocu. „Mnogo su se voleli“, osmehuje se, „ i desilo se, eto, pomalo šekspirovski.“

Ućutah, zaplakah, a ona mene potapša po ramenu.

Damo-viteže, ti što u oklopu od vere oštriš mač neustrašivošću svojom i pobede nad strahovima odnosiš, ti srčano izgovaraš: „Život je lep!“ Postiđeni su pred tobom svi malodušni, svi što u život prstom upiru, slabi da se, kao i ti, u bitku protiv strepnji upuste.  Krhka princezo zlatne kose, ti si jednako nežna da životu samom otkriješ sve boje, sve divote kojih ni on sam svestan nije. Divna muzo, ti si ideal kom težiš, za sve ostale, već sad.

Deseta Zevsova ćerka, multiKUL 2

 

logo GIZ
Pisanje priče podržala je Nemačka razvojna saradnja u okviru regionalnog projekta “Socijalna prava za osetljive grupe” koji implementira GIZ.  Priča je nastala prilikom posete Centru za porodični smeštaj i hraniteljstvo (Dečije selo, Sremska Kamenica).

 

 

 

 


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s