Učiteljice, ti si naša mama!

Kada bi komšije nemuslimani pitali njenog oca koja značenja nose imena njegove dece, za Lejlu bi se našalio: “Da vam padne mrak na oči kada je ugledate.“  Njeno ime je noć, tamna noć. A ova je Lejla vedra i nasmejana, veliki borac, velika ljubiteljka kafe i lubenice.

Rođena je u Beogradu. Ne bi menjala svoju ulicu, ni svoje ljude, ni svoj kraj ni ovaj grad…iako ume da bude teško. Ostala je tu da se bori za bolje uslove i u toj borbi zavolela ga je još više. Sve što je naučila i stvorila, sve što su njeni roditelji dobili i izgubili…bilo je u ovom gradu. To je, kako kaže, nešto više od emocije.

Lejla veruje da smo jedni drugima dati s razlogom, kao iskušenje, kao test. Ne priliči ni dobrom muslimanu, ni dobrom hrišćaninu, ni dobrom Jevrejinu da na tom ispitu padne zbog niskih pobuda. „Jako teško odustajem od čoveka“, dodaje. „Potrebno mi je da u svom životu imam jednu Bojanu, jednu Jelenu, jednu Azru, jednu muftinicu… Od njih učim, zbog njih sam ovo što jesam…“

Odrasla u porodici sa devetoro dece,  Lejla bi volela da ih je i više. Život šalje na različite strane sveta, a porodica je baza, temelj, sa kog čuvaš sebe kao čoveka.  Bila je u svojim dvadesetim kada su ostali bez roditelja i tu ulogu, kao najstarija, preuzela je ona. Danas je Lejla veroučitelj. Ono čemu je učila svoju braću i sestre, sada svakodnevno uči svoje đake, uglavnom romske nacionalnosti. Govori im sve što bi govorila i svojoj deci. Govori im kako da se ponašaju u životu i kako da veruju u Boga.

Bila sam njihov gost. Ta otvorena, nemirna, radoznala deca, pričala su mi o svojoj učiteljici Lejli. Lepa je i puno je volimo. Uči nas o islamu i da budemo kulturni i dobri ljudi. I dok se trude da jedno drugo nadglase, ućutkaju i naprave se važni, njihova učiteljica ih opominje sa osmehom.

Dešava se da, ponosno govori Lejla, deca „ne dozvoljavaju“ da započne čas tako što na samom ulazu polete u njen zagrljaj i uglas viču: „učiiiteeljiicee, ti si naša mamaaa.“ Temperametni su i njihovu krv ne drži mesto. Zreli su i tačno znaju šta mogu da očekuju od nas koji nismo Romi. Iako je rad sa decom često emotivno iscrpljujući, sve ono što nauče njena je nagrada, kao i sama njihova ljubav. Lejlini učenici su bili loši djaci, demotivisani, često su izostajali. Sada su to deca za primer. Kada osete brižnost i da se za njih borite, oni uzvraćaju uspehom.

„Za koga ti navijaš?“, upitala sam Renatu nakon što je njen drug Partizanovac meni postavio isto pitanje. „Navijam za sebe!“, iznenadila me je samouverenim odgovorom učenica drugog razreda jedne beogradske osnovne škole. „I ja za svoj stomak!“, dobacio je Mensur.

Neka deca se ne trude, ali ima onih koji završe studije medicine, prava, muzičku akademiju…i Lejli je žao što baš oni ne dele svoju borbu sa ovim mlađim, da posluže kao primer, da i oni vide da se može.

A može se još štošta. Može se verovati u  Renatin san da nauči da pleše i lepo kuva. Može se podržati ambicija njenih drugarica da budu frizerke i njenih drugova da postanu automehaničar i fudbaler. Može se pronaći volja da predrasudom ne bojimo slike o ljudima drugačijim od nas.

DSC_0034-01-01


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s